Skok u vis

Skok uvis je standardna atletska disciplina za sve dobne kategorije i oba pola. Sasastoji od preskakanja vodoravno postavljene letvice na tačno određenoj visini bez ikakvih pomagala (za pomagala vidi Skok motkom). Nalazi se na programu svih atletskih takmičenja od školskih do olimpijskih na otvorenom i zatvorenom prostoru.

ISTORIJA
U helenskoj agonistici skok uvis je nepoznat. Međutim neka primitivna plemena (primer Vatusi u zapadnoj Africi) skaču uvis sa malo povišenog odrazišta (humka termit i sl.) Skokovi preko konja, koplja i dr. predmeta poznati su iz epskih pesama raznih naroda, pa i našeg. Zato se pretpostavlja da je skok uvis vrlo davnog porekla.

Prvi rezultat skoka uvis u sportskom smislu zabeležen je 1864 u Engleskoj, a potigao ga je (H. Gook — 1,75 m.).
Prva zvanična pravila su nastala 1865. godine. Tehnike skakanja su se menjale od najstarijeg skoka makazicama, preko dvostrukih makazica sa okretom, tzv. zgrčenom tehnikom do današnjega leđnog prelaska letvice tehnikom fozberi flopi Fosbery-flop iz 1968. godine.

Dve su osnovne vrste skoka uvis: bez zaleta i iz zaleta. Skok uvis bez zaleta danas služi kao vežba, mada se ranije pojvljivao na programim mnogih takmičenja. Od Olimpijskih igara 1900. do 1912 Skok bez zaleta je bila i olimpijska disciplina. Na Olimpijskim igarma 1900. Rej Juri je iz mesta postigao 1,65 m, osvojio zlatnu medalju i dugo držao najbolji rezultat na svetu. U skoku iz mesta skakač stoji bočno prema letvici, zamahuje sa obe ruke i odrazom sa obe noge skače uvis, da bi u vazduhu tzv. makazicama, preskočio letvicu.

Prvi je 2 metra preskočio skokom iz zaleta Džordž Horin 1912. godine.[1]. Prvi jugoslovenski rekord je postavio 1919. Z. Grund visinom od 1,55 m.

PRAVILA
Odraz u skoku sa zaletom mora da bude izveden jednom nogom. Za svaku visinu dozvoljena su tri pokušaja. Takmičar sam utvrđuje na kojoj će visini skakati (pojedine visine može da propušta). Ako tri puta zaredom sruši letvicu ispada iz takmičenja. Visina se meri vertikalno od podloge do najnižeg dela gornje ivice letvice.

Ako dva ili više skakača završe takmičenje sa istim rezultatom, bolji plasman ima onaj koji je poslednju visinu preskočio u manje polušaja. Ako su u tome jednaki onda bolji plasman ima onaj koji ima manje neuspelih pokušaja. Ako je i to isto takmičari dele mesto plasmana.

Ranije je bilo prvilo da u poslednjem slučaju kada imaju isti broj neuspelih pokušaja takmičari pokušavaju četvrti put preskoče visini koju prethodno nisu preskočili. Ako u tome ne uspeju letvica se spušta, a ako preskoće letvica se diže. Takmičari skaču samo jedanput dok jedan takmičar ne pobedi.

SVETSKI REKORD
Prvi svetski rekord u atletici IAAF (International Association of Athletics Federations – Međunarodna atletska federacija) je priznala 1912. godine. Obaranje rekorda u skoku uvis sve je ređe. Trenutni rekord kod muškaraca je 2,45 metara a postigao ga je Havijer Sotomajor iz Kube u Salamanci 27. jula 1993. Kod žena rekord drži Stefka Kostadinova iz Bugarske visinom od 2,09 metara, a postignut je na Svetskom prvenstvu u atletici u Rimu, 30. avgusta 1987.

Svetski rekord za muškarce u skoku uvis u dvorani je 2,43 metara a postigao ga je Havijer Sotomajor iz Kube u Budimpešti 4. marta 1989. Kod žena rekord drži Kajsa Bergkvist iz Švedske visinom 2,08 u Arnštatu, Nemačka 4. februar 2006.